Професорка Глишић, шта бисте као као одељењски старешина могли да кажете о свом ученику Данилу Арсићу?
Велика ми је част и изузетно задовољство што данас, као одељењски старешина, говорим о свом ученику Данилу Арсићу као ђаку генерације. Ово признање не представља само круну досадашњег образовања, већ и сведочанство о изванредном труду, посвећености и таленту његовог носиоца.
Данило је током целокупног школовања био пример како се приступа учењу и обавезама, али и како се односи према друговима и професорима. Његов пут је обележен не само изванредним школским успехом, већ и широким спектром интересовања и активним учешћем у свим школским активностима – од ваннаставних активности до такмичења на највишем нивоу.
Оно што га заиста издваја јесте његова радозналост, аналитички ум и способност да инспирише своје вршњаке и професоре. Увек је спреман да помогне, да подели знање и да допринесе позитивној атмосфери у разреду. Безброј пута је својим другарима објашњавао лекције из хемије, задатке из математике, говорио о историји, анализирао дела светске књижевности. Стрпљиво је одговарао на њихова питања, у жељи да помогне.
Као одељењски старешина, имала сам привилегију да пратим Данила током протеклих година и да будем сведок његовог константног напредовања и сазревања. Ова диплома је резултат континуираног учења, решавања задатака, промишљања и непроспаваних ноћи, али пре свега резултат љубави према знању и жеље да буде бољи из дана у дан.
Сигурна сам да ћемо једног дана са поносом говорити како је Данило Арсић био ученик Гимназије у Прокупљу.
ГОВОР ЂАКА ГЕНЕРАЦИЈЕ
Поштовани пријатељи,
Никад ми није било довољно да само завршим нешто. Хтео сам да разумем, да пробам, да се укључим. Не зато што сам мислио да ће ми то донети било какву титулу – већ зато што сам хтео да ми ове године нешто значе, а значиле су.
Ова школа није велика, али ми је дала велики простор – да будем свој. Професори препознају интересовања, охрабрују, не кажу ,,нема времена“, већ ,,може, хајде да пробамо“.
Моје друштво – људи са којима сам делио идеје, пројекте, успоне, па и понеки пад јесу они са којима сам сазрео више него што сам очекивао.
Посебно место у мом школовању заузима моја разредна. Она је била ту кроз ове четири године, и кад је било тешко и кад нисам веровао у себе. Разредна је била та која ме је све време бодрила и била мој заштитник. Ова школа не би била иста без ње.
А овај мали град… можда не нуди све, али ми је дао нешто важно – осећај припадања. У њему сам научио да треба дати нешто заједници, школи, генерацији, да није све у томе шта ћу ја добити, већ и шта могу да допринесем.
Улагао сам у школу, јер сам осећао да она улаже у мене. Био сам активан јер ми је било стало. Није ме водио само циљ, већ осећај да ми је место овде и да то место могу учинити бољим.
Зашто сам ишао на толика такмичења, пројекте, догађаје? Зато што сам желео да упознам себе. Искуства ми више значе него оцене, а људи више него дипломе.
Да, волим успехе, али највише сам поносан на то што сам остао свој: радознао, отворен, друштвен, понекад тврдоглав, али увек искрен.
Захваљујем породици – јер су моја сигурна основа, професорима – што су ме пустили да растем, разредној – што је била моја подршка и заштита, друговима – што смо заједно градили нешто вредно.
Не знам шта ме даље чека, али знам да ћу увек тражити смисао, а не само резултат. Хвала вам свима. Било је лепо бити ђак ове школе, али било је још лепше бити део нечег већег.
Тако да ово није крај, већ почетак нечег новог.
ФОТО/ВИДЕО: ИТ секција (Павле Китановић)