Гимназија у Прокупљу представља најзначајнију образовну институцију у Топличком округу, са дубоким коренима у културном, просветном и друштвеном животу града Прокупља. Основана указом краља Петра I 9. септембра 1908. године као прва приватна нижа гимназија, на иницијативу Захарија Хаџи-Арсића, школа је већ 1910. године прерасла у Окружну гимназију.
Тек што је Гимназија у Прокупљу ухватила корак са образовним развојем Краљевине Србије, њен рад је нагло прекинут избијањем Првог светског рата. Након повлачења српске војске у касну јесен 1915. године, Топлички округ је потпао под тешку бугарску окупациону управу. Школска зграда и њена имовина биле су изложене систематичном уништавању, а српски језик, писмо и књижевност били су строго забрањени у оквиру политике бугаризације.
Посебно место у историји школе и читавог краја заузима Топлички устанак 1917. године – једини оружани устанак у неком од окупационих домена у читавој поробљеној Европи током Првог светског рата. Избијањем устанка у фебруару 1917. године, ђаци и професори Прокупачке гимназије активно су се укључили у борбу за ослобођење. Многи старији гимназијалци и њихови наставници ступили су у редове устаничких чета.
Након суровог гушења устанка, цео Топлички округ био је изложен незапамћеном терору. Преко 20.000 људи у Топлици је убијено, а међу жртвама репресалија, масовних стрељања и депортација у логоре нашли су се бројни ученици и професори школе. Након коначног пробоја Солунског фронта и ослобођења града у јесен 1918. године, школа је затечена у потпуно разореном стању. Повратак настави захтевао је огромне напоре да се уопште обезбеде основна учила и клупе, али је већ 1919. године реорганизована и званично постала Краљевска српска гимназија у Прокупљу.
Период између два светска рата представља једно од најплоднијих и најдинамичнијих раздобља у историји Гимназије. Школа није била само место стицања формалног знања, већ главно средиште целокупног културног, духовног и уметничког живота Прокупља и околине.
Уважавајући њен значај за цео Топлички округ, краљевина Југославија је 1935. године доделила Прокупачкој гимназији ранг потпуне гимназије, а школске 1938/39. године званично је уведен и осми разред, чиме је за заокружено средње образовање ученика Топлице омогућено полагање вишег течајног испита (велике матуре) у свом граду.
Како се број ученика из године у годину повећавао, старе и привремене просторије више нису могле да задовоље потребе савремене наставе. Године 1936. започета је изградња монументалне, наменске зграде Гимназије, која и данас представља један од најлепших архитектонских објеката у Прокупљу. Изградња овог здања била је резултат велике борбе локалне заједнице, професора и свих грађана да Прокупље добије образовни објекат достојан своје историје. Зграда је пројектована у духу модерног међуратног градитељства са свим тадашњим стандардима за кабинетску наставу, свечану салу и пратеће просторије. Управо у ово ново здање уселиле су се генерације које су само неколико година касније морале да понесу терет Другог светског рата.
Током окупације у Другом светском рату, живот наставника и ученика био је тежак и неизвестан. Школска зграда је често служила као касарна за бугарске и немачке окупационе снаге, због чега се настава одвијала у чак четири смене или на алтернативним локацијама, а број ученика је драстично опао – са 1.291 (1940/41) на свега 302 ученика пред крај рата. Многи ђаци су искључени из школе, а истакнути професори хапшени и одвођени у логоре. Међу њима се посебно истицала професорка Добрила Ракић, која је касније кратко обављала функцију директорке школе априла 1945. године. Гимназија је дала и велике људске жртве; међу палим ђацима и професорима налазе се и четири народна хероја Топлице: Ратко Павловић „Ћићко”, Никодије Стојановић „Татко”, Василије Ђуровић „Жарки” и Саво Ераковић. У холу зграде Гимназије октобра 1951. године откривена је спомен-плоча са урезаним именима 82 погинула ученика и професора за време Другог светског рата.
Након ослобођења Прокупља, школска зграда је затечена у рушевном стању – инвентар је био уништен, а библиотека похарана. Ипак, редовна настава је обновљена већ 15. јануара 1945. године, када је уписано преко 1.600 ученика. Поред редовног образовања, организовани су скраћени течајеви за ученике чије је школовање било прекинуто ратом.
Одлуком Владе Републике Србије од 8. августа 1997. године, зграда Гимназије је проглашена спомеником културе.
Завршетком свеобухватне реконструкције школског објекта током 2021 и 2022. године, Гимназија је коначно заживела у свом пуном капацитету. По посебном значају истиче се окончање вишедеценијске борбе којом је школи враћена њена свечана сала – простор који је дужи временски период био изузет из функције установе и коришћен за потребе градског биоскопа. Повратом и уређењем овог репрезентативног простора, Гимназија је поново добила своје природно средиште за одржавање академија, Ученичких приредби, културних манифестација и наставних активности, чиме су створени оптимални услови за даљи развој и квалитетнији рад установе.
Из Ученичких клупа Прокупачке гимназије израсли су бројни академици, универзитетски професори, лекари, уметници, књижевници и јавне личности који су оставили трајан печат у науци, култури и друштву. Међу њима се посебно истичу: академик САНУ Војин Шуловић, проф. дp Драгољуб Мићуновић (професор Филозофског факултета у Београду и политичар), проф. др Милан Вишњић (декан Медицинског факултета у Нишу), др Братислав Велимировић (неурохирург), др Петар Бјелица (економиста), генерал Вук Обрадовић, народни херој Ратко Павловић „Ћићко“, народни херој Никодије Стојановић „Татко”, народни херој Василије Ђуровић „Жарки”, народни херој Саво Ераковић, књижевник Иван Ивановић, књижевних Воја Красић, књижевник Огњен Лакићевић, књижевник Дане Стоиљковић, глумац Драгутин Добричанин, глумица Љиљана Драгутиновић, глумац Душан Јанићијевић, глумац Михајло Пљака Костић и чувени кларинетиста Божидар Боки Милошевић.
У наредном периоду, школа ће балансирати своју богату историјску традицију са савременим образовним токовима. Посебан акценат стављаће се на даљи развој информатичке и дигиталне писмености, унапређење кабинетске и просторне опремљености, као и на активно учешће ученика и наставника у међународним и националним пројектима. Поред тога, континуирано се развија подстицајно, инклузивно и безбедно окружење које подржава индивидуалне потенцијале свих ученика и јача њихове васпитне и социо-емоционалне компeтенције.
Годишњи план рада школе за наредну школску годину ослања се на ову богату традицију, освајање пуних просторних капацитета и потребу да се наставни процес континуирано унапређује. Вођена својим препознатљивим мотом „Non scholae, sed vitae discimus” (Не за школу, већ за живот учимо), Гимназија остаје посвећена савременим образовним стандардима, потребама својих ученика и визији места које негује знање, одговорност, хуманост, као и културну и социјалну зрелост.