Поводом недавних догађаја, Теодора Динић, ученица одељења I 4, ослушкујући своја осећања, слушајући своје мисли, следећи своју унутрашњу вокацију, посветила је две песме трагично настрадалим ученицима ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду.
КРАЈ
Те среде у месецу мају
сви престадосмо да чујемо грају.
И нико није слутио ово,
али ипак дође време ново.И као да се нека тама спусти,
Сунце небо облацима препусти.
Изађоше деца на београдске улице,
улазе у школу уз весело лице.Тамо стајаше један чувар
што познаваше сваког од њих,
био им је стари другар
и један од оних душа добрих.И нико се још разбудио није,
поспана лица бејаше сва.
А онда чуше се пуцњеви гласни,
Јецаји и врисак постадоше јасни.Лупање срца и стезање стомака,
није то била борба лака.
Тражили су вољене, бежећи из школе,
за свој живот морали да се моле.Родитељи неки своју децу зваше,
али она знаке живота не даваше.И оста у школи душа осам
да сања тај вечни сан.
Били су вршњаци различитих жеља,
остали су и без друга из обезбеђења.Тада су се угасили њихови снови
и престали са радом животни сатови.Нису дочекали да виде своје,
који испред школе узнемирено стоје.
Браћу и сестре, нажалост, видети неће
у знак опроштаја они им пале свеће.Да ли је требало све овако проћи?
Неће нестати тек тако преко ноћи.
Решење овоме морамо наћи,
јер живот је сада много краћи.Те среде у месецу мају,
девет душа се упути ка рају.
Памтићемо га по лошем стању
и веома тужном и жалосном крају.
ТРЕЋИ МАЈ
Да ли је морало овако бити?
Више се ништа не може крити.
Изгледа да је дошло ново време
где сви насиљем решавају проблеме.Обична среда, као и свака друга.
Само један нормалан дан.
Али Србију тада преплави туга
и на лоше слутише црни гавран.Лежало је непомично осам душа младих,
лежало на поду без икаквог знака.
Све су то била само храбра деца
борише се, али осташе без даха.Међу њима је и један старији човек,
кажу сви да их је волео много.
Сваког јутра би их он поздравио,
школу без заштите је сада оставио.Боја лица је сада бледа.
Тешке сузе низ образе теку.
Јецај и плач низ улицу брује
и сваки човек плаче и гледа.Мајке дозивају своју милу децу.
Плачу и моле Бога за помоћ.
Нажалост, некима помоћи нема,
јер за њих завлада вечита ноћ.Ту су очеви, деке и баке,
браћа и сестре што немо стоје.
Цвеће доносе и свеће пале
и своје најмилије дубоко жале.Нису дочекала да их виде после школе,
барем да им кажу да их много воле.
Судбина прем њима сурова је била
родитеље им у црно завила.Добри чувар не успе да их сачува,
са њима заједно пође у рај.
А нама живима остаје једно,
у сећању среда, трећи мај.